_ PONEKAD _

Ponekad protrnem,

Kada tišina glasno zaškripi,

Ali samo ponekad.

Ponekad, ali samo ponekad

Dozvolim da me pitaju kako sam.

Ponekad dozvolim sebi da prokrvarim,

Samo da osetim da sam živa!

Ponekad pomislim: ” Kako bi bilo lepo

biti voljen”... Ali samo ponekad.

Najčešće, samo prigrlim samoću...

Uzmem pero, bacim agoniju na papir

I zatvorim se u sebe.

HarlekiN

_Možda nestaneš u dimu_

Grmi…Nebo i zemlja strasno vode ljubav. Čežnja se uvukla među čaršave, miluje me, telo mi trne. Od sna ni traga...Zapaliću cigaretu, možda nestaneš u dimu.

HarlekiN

_JANUAR_

Opet ce kiša…
Čudno neko vreme za samotni januar.
Postpraznična depresija se udobno smestila na levo rame...eto tu, baš tu gde već predugo nedostaje tvoja glava...Igram se sa djavolom svaki put kad ti ime na glas izgovaram, stoga ću ćutati . Odo sad. Nek se i ovaj dan završi, a sutra ću već pronaći novi kamen pod koji ću da se skrijem dok me tvoje usne ne nađu…
Odo...iako znam da ću ponovo sanjati svadbeni valcer...to nikad ne sluti na dobro...


HarlekiN.

_OSEĆAJ_

I zaledi se osmeh u uglu usana kad pogledom uhvatim osmeh tvoj. 

Rojevi leptira snažno progovore i tada znam ....tvoje su usne samo moj kroj.

HarlekiN

_KAD ODEŠ_

Kad odeš...nebo baš tada odluči da pokaže sve svoje sive nijanse...i obično kiša počne da pada.

Kas odeš...u sobi ostane miris cimeta,vanile,prezrelih višanja i čežnje...

Kad odeš...ja zagrlim tugu i sanjam more,vino i miris jutarnje kafe na jednoj terasi gde sam bila srećna...

Kad odeš...na mojim usnama se tvoj  poljubac okameni...i ja se okamenim...i tako svaki put kad odeš...dok ne poludim...

_Kad odeš_

HarlekiN

Obris...

I jutros opet... ni od kud, obasjana jutarnjim zracima sarena laza...obris njenog levog ramena na mom jastuku...i kunem se, na tren osetih miris...
I tako najcesce pocne dan...umorne ruke trljaju sanjive oci u neverici...umesto jutarnje mantre...njeno ime na usnama...

Harlekin.

Dobrodošao oktobre u moje zeleno oko.

Opet se šunja oktobar…

Okolnim ulicama leta ulazi u moju sobu. Taj miris jeseni nekako bez greške ima u sebi onu setnu notu, kada nakrivljene glave šetaš gradom sa bećarskim osmehom na licu, odmeravajući korake Zmaj Jovinom…

Jesen…I ove ću godine pokupiti prvo kestenje u parku iza Banovine i nosi ću ih u dzepovima cele zime, kažu vadi negativnu energiju, a kad ljudi kažu… mora da je tako.

Mi Novosađani volimo jesen. S’jeseni obično potrpamo u fijoke sve ružne stvari I nekako prelomimo da je ipak u redu oprostiti. S’jeseni smo obično melanholični. S’jeseni se sećamo bake, dede, detinjstva na selu, kaldrme I mirisa  posle kiše, ringlova, naravno komšijskih, nezrelih trešanja i stomačnih problema…

I tako…oktobar je stigao, doveo jesen, bez mnogo pompe, ni nalik uobrzenom, precenjenom letu…

Dobrodošao oktobre u moje zeleno oko.

HarlekiN